Devet Mindfulness stavova

Veoma mi je zanimljivo kada se ljudi prijave na Mindfulness (svesna pažnja) trening sa jasnim ciljem poboljšanja pažnje i koncentracije ili uspešnije kontrole stresa misleći kako će se to naučiti kroz samo par vežbi i tehnika. Još mi je zanimljivije kada me pozovu na predavanje o Mindfulness-u sa idejom: “Daj im par nekih tehnika i alata da mogu da ih koriste svakodnevno i tako par nekih vežbica”.

Volela bih da su stvari tako jednostavne i lake u Mindfulness-u ali razbiću vam iluzije – nisu, bar ne u načinu na koji ja predajem Mindfulness. Slažem se da isprva zvuči vrlo jednostavno sam pojam svesne pažnje, ali sam sigurna da će vam svaki učesnik nekih od višenedeljnih programa reći koliko dugo su trenirali svoj um da bude ovde, tu i sada. Smatram svojim najvećim postignućem da nakon osam nedelja treniranja svesne pažnje učesnici odlaze sa novonastalim uverenjem da je Mindfulness mnogo više od seta tehnika i vežbi već da je Mindfulness – način života.

Upravo tome doprinose i 9 Mindfulness stavova koje unosimo u našu praksu a samim tim i u naš život, odnose sa drugima i odnos koji negujemo sa sobom samima. Džon Kabat Zin u svojoj knjizi “Full catastrophe living” govori više o ovim stavovima, a ja bih volela da se ukratko osvrnem na svaki pojedinačno a možda bih kasnije u nekim narednim tekstovima posvetila pažnju svakom od ovih stavova nešto više vremena (i teksta :)).

U pitanju su:

• Početnički um

• Prihvatanje

• Ne suditi

• Ne težiti

• Poverenje

• Otpuštanje

• Strpljenje

• Velikodušnost

• Zahvalnost

Negovati početnički um koji ne sudi, ne prosuđuje i prihvata

Koliko ste radoznali? Koliko posmatrate stvari i uživate u njima bez bilo kakvih prethodnih misli, ubeđenja, stavova i iskustava? Teško nam je da negujemo početnički um jer smo vođeni svojim prethodnim znanjima i imamo sud i stav o gotovo svemu i svačemu. Izvodimo zaključke i teško prihvatamo stvari koje nam jednostavno nisu po volji. Mindfulness ne traži od vas da izgubite sposobnost kritičkog promišljanja o životu, ali vam pomaže da negujete dečiju radoznalost kako biste pronalazili što više stvari koje vas čine srećnim. Mi gotovo uvek prosuđujemo da li je nešto dobro ili loše, da li nam prija ili ne prija i to je u redu. U Mindfulness praksi učimo da prepoznajemo koliko često to radimo, koliko često smo vođeni našim sudovima o svemu i svačemu i kada je možda vreme da se zaustavimo u konstantnom prosuđivanju i uvidimo da stvari možda nisu tako crno – bele kako nam se vrlo često i čine. Kada se zaustavimo i primetimo našu tendenciju da jako brzo donosimo zaključke o svemu i svakome onda možda damo sebi malo vremena da promislimo da nekada stvari i situacije nisu takve kako nam ih naš um brzopleto predstavlja. Prihvatanje samo po sebi je teško, prihvatiti i osvestiti da nam je teško, da su prisutne određene frustracije u našem životu, da nismo zadovoljni poslom, odnosima sa ljudima koje imamo, ali ako stvari ne osvestimo i ne prihvatimo takve kakve su, onda ne možemo ni da počnemo da ih menjamo. Često tokom meditacija ljudi se opiru mislima koje se javljaju, jednostavno žele da one nestanu, što više im se opiru njih je sve više, vremenom kako razvijaju ovaj stav prihvatanja primećuju kako im meditacija ide mnogo lakše i lakše jer umesto da teraju misli od sebe, oni počinju da ih prihvataju i bivaju u redu sa tim da su one tu, upravo takve kakve su.

Ne težiti, pustiti i verovati

Nekada je potrebno da pustimo određene stvari, ljude, događaje, uspomene iz svog života, kako bismo otvorili prostor za neke nove stvari koje su možda bolje za nas. Džon Kabat Zin to divno objašnjava na primeru disanja, moramo da pustimo jedan dah kako bismo mogli da udahnemo drugi. Ako se grčevito držimo određenih stvari, uverenja i misli uglavnom ni ne rastemo kao ljudi. Sećam se da kada sam imala 8 godina moja omiljena knjiga je bila: “Alisa u zemlji čuda” i uporno sam tvrdila kako više nikada neću pročitati nijednu drugu knjigu. Ovo jeste primer deteta koji neće da pusti svoju omijenu knjigu ili igračku, ali često se i mi odrasli čvrsto držimo stvari koje nam na neki način više ne koriste ili koje smo sa godinama prevazišli ili treba da ih prevaziđemo.

Ne težiti je jedan od najizazovnijih stavova u današnjem vremenu kada smo podsticani da uvek budemo bolji, uspešniji, lepši a nikada zadovoljni sa onim što je sada tu što trenutno postoji u našem životu. Upravo u trenucima kada ne težimo nečemu i usmeravamo našu pažnju na ono što je tu ovde i sada možemo da otkrijemo bogatsvo onoga što je trenutno prisutno u našim životima i sagledamo stvari dublje, prisutnije i svesnije iz neke druge, nove i svežije perspektive. Tako da je u redu je povremeno zaustaviti se i pomirisati cveće.

Kada govorimo o tome da određene stvari treba pustiti i ne treba konstatno težiti nečemu drugom, novom i boljem, za mene lično je najteže bilo negovati stav vere odnosno poverenja u sebe, život, druge ljude i da će se stvari desiti onako kako treba da se dese i da verujem u sebe da ću u različitim životnim izazovima pronaći u sebi snagu i istrajnost da prođem kroz sve životne izazove, turbulencije i poteškoće koje će se pojaviti na mom putu. Mindfulness nas uči poverenju u sebe i svoje kapacitete, kroz svesnost disanja, kontakta sa telom i nama samima.

Svesni, zahvalni i velikodušni

Verujem da su mnogi upoznati sa ovim vrednostima iz različitih praksi, pogotovo sa praksom i vežbama zahvalnosti i velikodušnosti, činjenja brižnih i saosećajnih dela u svojoj porodici, okolini i zajednici. Sa vežbanjem svesne pažnje ove stvari nekako dođu prirodno. Kada počnete da trenirate svoj umu da bude nepristrasan, prisutan ovde i sada, vremenom primećujete više stvari u svom životu za koje možete da budete zahvalni a samim tim želite to osećanje zadovoljstva i ispunjenosti i da podelite i sa drugima. Spremniji ste da otpustite ono što vam više ne koristi, gradite poverenje u sebe i druge i samim tim imate potrebu da kroz saosećanje u odnosima sa drugima činite dobro drugima koliko i sebi samima. U Americi cilj brojnih Mindfulness programa za decu jeste upravo u smanjenje vršnjačkog nasilja.

Naoružajte se strpljenjem

Verujem da ste do sada već primetili da su svi ovi stavovi međusobno povezani i da ih jednostavno ne možemo posmatrati kao isključivo zasebne celine, pogotovo ne u našoj praksi treniranja svesne pažnje. Doduše jedan stav je od izuzetnog značaja ako uopšte želite da se upustite u priču svesne pažnje – to je svakako strpljenje. Strpljenje u ovom kontekstu ja lično posmatram i kao saosećanje prema sebi u procesu vežbanja svesne pažnje. Dajte sebi vremena, prostora i strpljenja da se saosećajno “borite” sa svakim od ovih stavova jer oni nisu laki i ne usvajamo ih preko noći, vremenom, polako i strpljivo treniramo našu pažnju da bude tu i sada u ovom trenutku kakav god da je taj trenutak sa kojim se suočavate. Ako uvek žurimo da budemo negde ili postignemo nešto ili požurujemo druge u našim odnosima ili decu u njihovom razvoju mi u suštini ne prihvatamo stvari takve kakve jesu sada i ne dozvoljavamo im da idu nekim svojim prirodnim tokom i razvojem.

Nadam se da sam uspela da vam bar malo približim priču i filozofiju ovih stavova i vrednosti kojima se vodimo u našem radu i Mindfulness praksi i nadam se da vam je sada malo jasnije zašto mi je teško da “spakujem” Mindfulness u samo par tehnika i vežbica.

Ako želite da se upoznate više sa Mindfulness stavovima i saznate više o praksi svesne pažnje pozivam vas da se pridružite našoj Facebook grupi Mindfulness Srbija. https://www.facebook.com/groups/194650587764990/

Procitajte i Sta se podrazumeva pod Mindfulness praksom

Stay Connected & Level Up Your Leadership with Bujoo!

Craving for more wisdom on leadership and team building? Sign up for our newsletter now and enjoy weekly nuggets, invigorating exercises, enlightening podcasts, and inspiring stories — your toolkit for becoming a better leader awaits.

Thank you for Signing Up

1,true,6,Lead Email,2