Skupi petlju i radi na odnosima – ne beži od njih kroz spiritualnost i “lični razvoj”!

U poslednje vreme čitam brdo tekstova na temu toga kako ljudi treba da se vrate sebi. I sama sam pisala na tu temu. I sama sam smatrala kako sam odlutala od onoga ko sam i šta sam i kako treba da imam neki radikalni, transformacijski spektakularni povratak sebi…pravo da vam kažem ne znam da li se taj povratak desio, da li će se tek desiti ili sam u procesu njegovog dešavanja.

Ono što znam da vam kažem jeste da se sada skoro poslednjih 7 godina vraćam sebi svim mogućim stazama, putevima, planinama i proplancima… kroz sve moguće prakse, meditacije, puteve transformacije i ličnog razvoja, rasta, napretka i svega ostalog…od psihoterapije do buđenja boginje, nema gde nisam bila, šta nisam radila i šta nisam probala…

Sve to mi je u pomoglo na sve moguće načine (nešto i odmoglo), i da me pitate da li bih sve to radila ponovo definitivno bih. Najpre jer sam ja radoznala osoba koja prosto voli sve novo, drugačije, sve me živo zanima i nemam strahove da se upuštam u nova iskustva. Tako da sa jedne strane ja jesam tip koji će probati sve živo, ali moj analitična, pragmatična priroda će o svemu vrlo prizemno, kritički i racionalno da formira mišljenje i da vam kompletan izveštaj u vidu 10 razloga za i 10 protiv.

Kao pedagog, trener Mindfulness, TRE-a, a uskoro i Samo-saosećanja izučila sam i sve kritike ovih praksi i sama izvagala šta u kom slučaju funkcioniše, a u kom pak i ne.

Moja konstanta analiza i “rad na sebi” su me sa druge strane dovele i do ironično bolnog otkrića sopstvene sujete i oholosti i zahvalna sam i na tome. Zahvalna sam sebi jer sam imala hrabrosti da se suočim sa svojim spiritualnim bajpasom (tendencija korišćenja spiritualnih i duhovnih ideja i praksi kako bi se izbeglo suočavanje sa nerešenim emocionalnim problemima, psihološkim ranama i nedovršenim razvojnim zadacima) i samoobmana u koje sam upadala iznova i iznova.

Kada i zašto sam počela da gledam stvari iz druge perspektive?

Kada je počela da mi smeta najezda svih nas (ne izuzimam sebe samu iz ove grupe) koji smo se vratili sebi, koji smo radili na sebi i koji tvrdimo da imamo neku dubokoumnu poruku za čovečanstvo. Ono što je meni lično počelo da smeta što primećujem i kod sebe i kod drugih, jeste da se javlja ta neka podela “mi koji radimo na sebi”, prosvetljeni, svesni, mindful, EMPATE (moja nova omiljena reč) i svi oni drugi koji ne razumeju, ne shvataju, koji neće da rade na sebi, koji su energetski vampiri, narcisi, koji nisu prokljuvili bit života, mudrosti i koji se, je li, nisu kao i mi vratili sebi.

Ono što mene najviše zanima u ovoj priči jeste šta bi bilo da se i oni vrate sebi?

Da li bi to značilo da bismo onda morali da počnemo stvarno da komuniciramo i zaista RADIMO NA TOM ODNOSU sa tim drugim ljidima?

Umesto da se sve svodi na to ti nećeš da pročitaš tu knjigu, radiš tu afirmaciju, odeš na tu terapiju a ja hoću , stoga ja sam dobar đak, a ti loš-sedi kec u dnevnik.

Da li bi onda taj odnos nužno bio dobar kada bismo u njemu bili jednaki? Ili bi onda slika nas kao onih “prosvetljenih”( čitaj: BOLJIH) bila ugrožena?

Koliko smo spremni da priznamo sebi sopstvenu arogantnost, oholost i sopstvenu taštinu?

Znam da će mnogi reći da imaju saosećanja i razumevanja za sve druge, ali pravo da vam kažem nisam sigurna da iskreno verujem u to. Najpre jer se i sama reč autentičnosti, saosećanja tako olako uzima u usta, pogrešno tumači i interpretira. Ne čujemo priče nas prosvetljenih kada vičemo na druge, kada imamo loš dan i kada ispadnemo grozni ljudi. Slušamo i čitamo samo o našim uspesima, podvizima i životnim mudrostima. Daleko od toga da mi to smeta, ali ne verujem da iko ima idealnu sliku života niti idealni putokaz života kojim treba da se ide.

Možda iz mene samo govori večni skeptik i tragalac za istinom, ali jednostavno vam (nam) ne verujem. Najpre jer mi sve to ne zvuči ljudski. Ne zvuči mi humano i ne zvuči mi nimalo ranjivo. A to su reči koje mi propagiramo, zar ne?

Koliko smo spremni da budemo svesni svog ega koji se možda može narušiti ako svi kolektivno kao društvo počnemo da se menjamo i da onda možda zajedno na nečemu treba da radimo?

Možda onda mi više nećemo biti oni koji znaju, osećaju, koju su uvek skriveno u pravu, iznad situacije, odnosa, konflikta…možda ćemo onda zaista trebati da se suočimo sa tim da se nekome ne dopada NAŠA ISTINA, niti naša AUTENTIČNOST jer su drugi jednostavno drugačiji i imaju pravo na svoju istinu, izbor i sopstvenu autentičnost…možda onda uvidimo da su konflikti nužni jer svi imamo drugačija shvatanja, odrastanja, vrednosti i to je okej i to je sasvim u redu.

I da nema recepata i da nema onih koji znaju i onih koji ne znaju, već možda jednostavno ZAJEDNO treba da tražimo neka rešenja, odgovore i postavljamo zajedno neka pitanja…možda onda niko više ne mora da se vraća SEBI već ćemo učiti kako da živimo i VRAĆAMO SE JEDNI DRUGIMA, kroz odnos, ravnopravnost i poštovanje onoga ko smo i šta smo…u svoj našoj autentičnosti i ranjivosti.

Procitajte jos i tekst: Zavoli sebe

Stay Connected & Level Up Your Leadership with Bujoo!

Craving for more wisdom on leadership and team building? Sign up for our newsletter now and enjoy weekly nuggets, invigorating exercises, enlightening podcasts, and inspiring stories — your toolkit for becoming a better leader awaits.

Thank you for Signing Up

1,true,6,Lead Email,2